Док гледам како ми тело пропада, добијагротескне форме, док се плаветнило око мојих пчију не смањује а лице ми постајесве грубље... шта је овакав живот учинио од мог тела... не, нема живота каквогсам сањала. А тек кад погледам своју измучену душу.... имас ли уопште било чегашто ће моћи да испуни мој живот а да се не зове потискивање и заборављање. Дали ће идад ишта испунити моју душу? А да није само маска за потискивањестварних жеља?
Тако је танка граница између оногагресивног очаја и еуфорије, а тако је лажна радост та еуфорија. Некада кад самбила спокојна, како сам радосна била,. А сада.... пишем о својим површнимпсихолошким манифестацијама, јер немам храбрости да се суочим са оним дубокинмстраховима, да их проживљавам и анализирам јер све боли, боли и заокупља свест,не да бићу да постоји у свету. Ето не смем ни да именујем ту своју вечиту бол,која горуцка у мени од кад постојим.
Једно знам, нећу скоро одузети себиживот, јер бар да од овог патничког живота оставим неколко нових душа инеколико уметничких дела, било какве вредности. А ако ме неко или нешто извучеиз овог круга можда доживим и спокојну старост. Али ту је увек оно нуминозно,је ли крв, природа, проклетство када сам у првој деценији свога живота говорилакроз одрасле сузе да цео живот нећу да проживим. Да ли је моја вршњакињаразумела тада такве речи, такву емоцију?
Пун је месец, допада ми се како ми селице огледа у стакло аутобуса; и онај месец за који је моја баба говорила да јетамо Пау ку котау. О како је то једна велика мала срећа сећати се тих речи и театмосфере топлине када су оне изговорене, Увек се сетим тога када видим пун месец. Ноћас нисам ока склопила, садзнам да је због њега, месеца. А мислила да је моја несаница на уштапсугестивна. Сада видим да ме овај сателит ипак некако прати, и као да се и ончуди како уживам у овим простодушним људима. да уживам, то је мој свет, близакми је, он не зна за моје нуминозне ствари али у њему сам одрасла. Па свидело сето њој или не. А она ми је све у животуиако то не верује. Како незна да се ми шкоршпије тако бранимо од могућности дабудемо повређене. Јер ништа не боли више од одбацивања. О знам то, тако доброто знам, и никада нећу на то огуглати. Зато је напсд и несвесно, највећаодбрана. Мада је сам тај одбрамвбрни мрханизам по себи гнусан, не желим то дачиним људима. Али стрелци то не виде, то није њихов свет. Цео свет не разуменас рођене у ону позну јесен, а зачете пред пролеће. Мистични прелазни периоди.Истичне силе нас покрећу, и оне деструктивне и онекоје се брину о нашем опстанку. Јелена ми завиди на способности да заводим ипрепустим се завођењу. Уживам, истина је, али после остаје празнина. Мадасујета се мало обогати. Посебну неку самосвест осећам када се треба томепрепустити. Али где самосвест прелази у гордост, у смртни грех. Дефинитивно несутрадан када плачем пред Господом што сам се препустила телесном па макар тобио и само пожудни поглед, а онда тражим од Њега нешто. Имам негде у дубиниосећај да је мој живот надгледан.
Јелена ми завиди и на мистичности, дасам увек окружена неким чудним људима. Витез округлог стола који осећа мојусветлост, лудак Маки који се обрадује тако кад ме види, патуљак који би самомене замолио да га подигнем уз степенице, пијанац који говори да га не ословљавамса човече јер је он вилењак. Одувек сам волела да општим са лудацима, слепцима,сиротима и лудима. Како сам се као мала надала Мари и Јакову, било ми језанимљово да их слушам, да разговарам с њима. Па мој декадентни деда Зоки, алисамо у пијаном стању. Као да ми је блиско све што је друштвено неприхватљиво.Да, то је то, не волим тако уређен, конвенцијалан свет, са очекиванимпоонашањем, са малограђанским стидом да се буде другачији. С друге стране, некоби рекао да су то фантазије једног штребера. Али ја тако радим за друштво самоиз ината и до одређеног степена, да бих онда окренула ствари у своју корист.Лепе речи па и инат и иронија. И све ове моје побуде у детињству сад сеироночно гледају, трпају нос у мој психијатријски извештај. Добро, можда сам мало преценила своје тело ипсиху, сувише убрзала. Излудео ме је онај прљави град, толико агресије,извештачености, није тамо живот, не знају они шта је живот, шта је песма, штаје небо, мирис сена, смешни рођаци, сељаци и њихова света земља, предање,обавеза према прецима, уметност, стварање. Не желим да се прилагодим, баш затошто је свет цео такав, не смем да издам себе. Тешко је живети у инат једномтаквом друштви, можда ме то и убије али одбијам да постанем део тога.
Не знам да ли је због сероксата, којије стварно диван према мом мозгу, или пун месец или моја лудост...само из чистамира, услед очаја да само проживим да оставим потомство, јави де жеља да имамснаге да истрајем у борби. Сама сам, само је Господ са мном, и то не увек, даподржава. Ни једно људско биће није свесно моје борбе. Нема пријатеља да ми се придруже. нема никогдовољно дивљег да прати мој кас. Таманс се обрадујем да могу се некад у борбиослонити на Јелену, а она није искрена са мном, и има друге важније људе. То немогу да поднесем, Пријатељство је светиња, то је потпуно предавање...то самнекад уживоту имала. Чак је и ублажавало моју себичност. А ово су свемаске и потреба за забавним разговором или утехом. То знам да пружим али јакоме заболи кад не добијем исто
